Branko Stanković otkrio šta je godinama trpeo na RTS-u

Od 3. oktobra u 18.20 sati na TV kanalu N1 započinje emitovanje emisije „Kvadratura života“ uglednog prekaljenog novinara i autora Branka Stankovića. Posle 38 godina rada na nacionalnoj frekvenciji državne medijske kuće, gde se 24 godine emitovala njegova emisija „Kvadratura kruga“ sa 1203 epizode, novo radno poglavlje nastavlja u drugom mediju s novim temama i istim konceptom autorskog TV serijala.

Oglas

Piše: Ana Marić

Zaokružili ste dobrovoljno u junu jedan gotovo dve ipo decenije dug TV projekat s emisijom „Kvadratura kruga“. Da li ste naslućivali ranije da ćete otići sa RTS i krenuti dalje?

S obzirom na uređivačku politiku u RTS verujem da bih možda izdržao da tamo radim do kraja 2026. godine, sigurno ne bih mogao dalje psihički da izdržim na istom mestu. Zato sam u junu napravio presek jednog svog životnog kruga i započeo da pravim nove krugove života. I, kako to biva, kad se jedna vrata zatvore, otvore se nova. Nakon 12 dana od obaveštenja javnosti da odlazim sa RTS, dobio sam poziv za saradnju od Branislava Šovljanskog, direktora Vesti N1 televizije. Na prvom sastanku smo se sve dogovorili, pružili ruku jedan drugom i započeo sam pripreme s novom ekipom za stvaranje emisije „Kvadratura života“. Neposredno zatim sam dobio još dve TV ponude za saradnju, od TV „Happy“ i TV „Prve“, na tim medijima ne vidim svoj rad i zahvalio sam im se na predlogu.

Da li ćete promeniti koncept nove emisije u odnosu na „Kvadraturu kruga“?

Koncept ostaje potpuno isti! I ja sam ostao isti kao autor, osim što sam ubrzao tempo rada zato što u timu imam manje ljudi. Jedan je čovek i snimatelj i rasvetljivač i tonac i vozač, a ja sam drugi. U ekipi RTS nas je bilo petoro. Uhodao sam se već na N1, od prvog dana sam se prepoznao i sa montažerom koji je dragocen za rad na ovakvim projektima. Iznenadilo me je koliko na N1 ima pozitivne stvaralačke energije i duha u kolegama koji su mlađi od mene, i na radnim pauzama ljudi neposredno razmenjuju svoja iskustva i ideje za posao, a to se odavno izgubilo na RTS, nažalost.

Kako sada gledate na svoj radni staž i delo na RTS?

Posle diplomiranja na fakultetu sam se zaposlio na tom mediju, 38 godina staža, ceo radni vek sam tamo proveo. Na sajtu RTS su mi se u nekoliko rečenica zahvalili za minuli rad. Pored emisije „Kvadratura kruga“, u toj medijskoj kući sam potpisao 32 dokumentarna filma i dve ekranizovane drame „Nije nego“ i „Bar-Beograd via Beograd“.

Koja su Vaša autorska prava na emisiju „Kvadratura kruga“ i da li je to razlog za novi naziv emisije „Kvadratura života“?

Manja Grčić, generalni direktor RTS-a uputila je pismo mediju N1 da sam „Kvadraturu kruga“ realizovao kao autor na RTS i da zato imaju pravo da zadrže naziv emisije kao vlasnici autorskih-imovinskih prava. Da se ne bih vukao po sudovima i gubio vreme i nerve, s novim kolegama sam odlučio da se emisija koju stvaram na N1 nazove „Kvadratura života“ i u fokusu joj je čovek i život. U pismu RTS-a piše i da RTS ima pravo da sve 1203 epizode emituje narednih 50 godina prema njihovom pravilniku iz 2018. godine. To nikad pre nije bilo, po zakonu pet godina produkcija projekta ima pravo emitovanja i na snimljen materijal.

Kakva Vam je „kvadratura srca“ bila u vezi te činjenice za „Kvadraturu kruga“?

Bolno mi je bilo to saznanje, kao i takav ispraćaj. Moja emisija počela je da se emituje još 2002. godine, dakle primenjuju retroaktivno nekakav svoj pravilnik. Bol je trajao dva meseca dok nisam prelomio u sebi da odlazim, a sada sam već drugačiji. Imam novu inspiraciju i stvaralačku energiju. Snimili smo već tri emisije i izmontirane su, od ponedeljka počinjem četvrtu da snimam.

Stvarate po meri čoveka i nikako ne pristajete ispod toga. Kako Vam je to uspevalo i uspeva, koliko to košta privatno i poslovno?

Moja porodica to najbolje zna, sve to preživela je sa mnom. Srećom, supruga mi je novinar i ima beskrajno razumevanje za moj posao, da je neka druga žena,siguran sam da bismo se odavno razveli. Ja sam čovek nepristajanja, često odsutan od kuće, to ima svoj ceh. Bio sam i na prinudnom odmoru od 1996. do 2000. na RTS, trpeo sam razne pritiske i lomove na poslu, ostao sam svoj. Određene teme emisije su im smetale, na primer potencijalni rudnik litijuma Dobrinja, pa im je smetala tema Hronika naših života 2002-2024, pa im nije odgovarala tema profesor koji je primio studente u maršruti slobode po Šumadiji na noćenje u svoje plastenike, kad niko drugi nije želeo da ih primi. Zasmetala im je i tema Zašto je ustao Bogatić. Ali, rukovodstvo je uvek moralo da me konsultuje kao autora te emisije ako nešto žele da menjaju. I primenjivali su drugi princip: emisija koja nije bila po njihovoj meri nije imala ni dnevnu ni noćnu reprizu, ali nisu obustavili premijeru nijedne epizode koja im nije odgovarala. Principijalan sam, tvrdoglav, istrajan, dovoljno zreo i mator, a i dovoljno i dugo u ovom poslu da bih se menjao i pristajao na manje od onoga što jesam.

U prvoj epizodi zakazanoj za emitovanje na N1 3. oktobra, obradili ste priču o Milovanu Milivojeviću koji je tragično izgubio sina Milomira koji je radio u fabrici municije u Lučanima. Prva, pa surova i teška priča. Ostala je kao Vaša autorska neispričana priča od pre?

Zamislite koincidenciju ili ipak, nije. Baš 3. oktobra, 2017. održano je prvo suđenje tadašnjem generalnom direktoru fabrike i prvoosuđenom u tom procesu. U emisiji to pominjem. Tu priču sam nosio u sebi godinama, zašto smo postali takvi ljudi... I zarekao sam se da neću otići u Lučane dok taj otac ne istera pravdu da napravim emisiju o njemu. I nisam otišao do sada, iako nisu svi ljudi tamo takvi. U avgustu je završeno suđenje a potom mu je komšija istovario stajsko đubrivo ispred dvorišta. Milovan je podneo zahtev vladi, koji još nije odobren, da sinu postavi spomen spomen ploču na mestu gde je poginuo u fabrici, na pravdi Boga.

Kad napravite emisiju poput ove tragične teme, da li sagovornicima ponudite da je odgledaju pre premijere?

Ne, nikad mi to nije praksa. Odgledaju je sagovornici u premijernom terminu prvi put.

Posle odluke da stvorite određenu emisiju sa bolnim temama, zapitate li se ponekad: šta mi je ovo trebalo?!

Ne, jer ako krenemo linijom manjeg otpora, te teme će da obradi neko drugi. Nemamo pravo da prepustimo drugima da takve teme drugi ljudi obrade prozaično i s patosom, taj pristup obrade teme ne volim. Na mene sve priče, pogotovo tragične ostave duboki emotivan trag. Toliko sam puta svoj prag prešao s tuđim bolom… Porodica mi je to uvek videla, a možda nisam imao pravo na to. Na primer kad sam uradio emisiju o dečaku Miliji iz sela Radovića kod Mionice koji je sa 17 godina postao domaćin kuće a danas ima suprugu i decu. On je imao mukotrpan život, ostao rano a mlađom sestrom, a otac bolestan. On je sam morao da se snalazi i obrađuje zemlju da ih prehrani. U epizodi se vidi da pozajmljuje traktor da dotera vodu da zalije svoje povrće, a na moje pitanje šta mu se lepo desilo u životu, iz oka mu je posle celodnevnog grča, krenula suza i odgovor: „Ne mogu da se setim“. Došao sam kući, ispričao sam supruzi taj radni dan i isplakao se pred njom, muške suze su uvek teške. Ne može drugačije da se priđe teškim temama, u glasu mi se ponekad začuje teskoba kad pitam sagovornika nešto, pa sam nekad i brisao taj deo emisije jer nemam pravo da opterećujem publiku svojim doživljajem. Tako je to kad se priča o osećanjima.

Druga epizoda „Kvadrature života“ posvećena je Župi, vinu, tradiciji…?

To je duboka priča od pet i po milenijuma i ide kroz vreme, a i o najbogatijem župskom domaćinu, vinogradaru i vinaru s kapacitetom vinskog podruma od milion i 800 hiljada litara vina kojem su sve oduzeli komunisti posle Drugog svetskog rata. On ima potomke. U toj epizodi biće reči i o pravljenju buradi, i o mađioničaru i alhemičaru-tehnologu koji crno vino „prokupac“ pretvara u belo.

Koliko traju pripreme svake teme?

Zavisi od teme. Nekad je dovoljno nekoliko dana za snimanje, a ponekad, kao o dečjim logorima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj NDH, šest meseci su trajale pripreme zbog traganja za arhivom. Za epizodu „Zlo je bilo jače“ o metafori rata, u Sarajevu, nastradalom paru Bošku i Almiri, na početku rata u Jugoslaviji, pitao sam prijatelje u Sarajevu da mi pokažu most gde su stradali i nisu znali. A onda sam u Aleksandrovcu spomenuo u nekom društvu spontano da mi je ta tema neostvarena želja i čovek mi kaže da će mi pomoći jer Boškova majka živi u mestu Đunisu kod Kruševca, a ima prijatelja koji nju poznaje. I tako su mi se otvorila vrata za tu epizodu posle pet godina čekanja.

Kako ste proveli vreme od odlaska sa RTS do početka rada na N1?

Ovog leta sam iznenada izgubio rođenog jedinog brata. Posle sam otišao na Taru da kopam po bašti, taj rad mi je pomogao da počnem da skupljam novu snagu. Od avgusta sam krenuo u poslovne pripreme.

Koje destinacije za snimanja ćete pamtiti i o kojima maštate?

Grad Đirokasa s arhitekturom iz 17. i 18. veka sa 11 muzeja na jugu Albanije pod zaštitom UNESKO mi je u divnoj uspomeni sa simanja jedne epizode „Kvadrature kruga“ o „Đirokasa, grad sazdan od kamena i svetlosti“. Izneli smo tu priču gde je rođen Enver Hodža, kao i najveći albanski pisac dobitnik Nobelove nagrade i pored nevremena, napornog puta do Đirokase. Želim da snimim emisiju „Kvadratura života“ o Gruziji i Jermeniji.

Očekuju nas parlamentarni izbori 25. oktobra u Srbiji. Šta očekujete da će se napraviti posle izbora, stari začarani krug vlasti ili novi kvadrat s drugim ljudima, pravilima, okolnostima?

Krug jeste zatvoren simbol. Verujem da ćemo zatvoriti jedan krug i otvoriti kvadrat s novom simbolikom.

Pratite nas na društvenim mrežama:

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare